U vreme bu|ewa nardoda 90 godina, oti{ao sam sa mojim cimerom Radojkom iz In|ije za Sv. Vasilija pod Ostrog I bili smo i na Cetiwu. Oti{li smo kao pravoslavni Srbi da se poklonimo i celivamo na{e svetiwe.

            U Ostrog smo si{li na stanicu Ostrog I pe{ice oti{li do doweg manasitira idu}I kroz {umu I {umsku stazicu. Videli smo I jedna kola sa desne strane udaqena nekih 50 – ak metara od staze. Kola su bili o~igledno iz Drugog svetskog rata. Takva su se pojavqivala u seriji Otpisani, Beogradska operacija I sl. Kakos mo putovali celu no} vozom bili smo `eni I na izvoru smo se napili vode. Znali smo da su u ovom manastiru ubijeni Bajo Stani{i} drugi ~etnici sa wim 1943. godine. Znali smo da su partizani kada su gradili prugu Podgorica Nik{i} iznad wihovih kostiju napravili klozete, da akcija{i kada do|u seru i pi{aju po wihovim kostima. Pitali smo qude koji su bili tamo gde su wihove mo{ti, qudi su nas gledali zbuweno i niko ni{ta nije hteo da nam ka`e. Bilo nam je ~udno {to nas zovu Srbijancima, iako smo mi govorili za sebe da smo Srbi i da nas ne zovu Srbijancima. No to nije pomoglo svi su nas tako zvali.

            U{li su u dowi manastir upalili sve}e pomolili se krenuli za gorwi manastir. Po{to sam ve} jednom bio u Ostrogu znao sam kako se sti`e gore, poznavao sam put.

            Kao deca ravnice uz put smo se divili I bilo nam je zanimqivo da gledamo prirodu oko nas.

            Kada smo stigli gore bilo je jedna stara ku}ica, vrata od kamena, staza, ~esma na stazi i odmah manastir. Primio nas je kod kivota Otac Joil, koji nas je upitao da li kadimo sotoni. Bili smo zapaweni, kako sotoni, mi smo Srbi pravoslavni koji su do{li da se pokone svojoj svetiwi. On nam odgovori da smo xabe dolazili, xabe postimi, xabe sve ako pu{imo. Celivali smo, poklonili se, upalili sve}e. tu smo videli natpis koji nas je obave{tavao da su tu bili pripadnici Ravnogorskog pokreta Dra`e Mihailovi}a, Bajo Stani{i} I ostali I da su se tu priedali. Pitali smog de su im grobovi ali sun as gledali belo kao da tra`imo vanzemaqce. Jedan nam je ~ovek koji je bio tamo rekao da bi on svakom ~etni~kom detetu stavio bombu u usta i aktivirao. Po{to smo osetili da nismo dobro do{li oti{li smo daqe. Da ne bi mi dobili bombu u usta ili ne{to jo{ gore.

            Kako je vra}eno telo kraqa Nikole I wegove porodice na Cetiwe, odlu~ili smo da odemo tamo i da se poklonimo kraqu srpske Crne gore. Oti{li smo do Podgorice, pa odande autobusom za Cetiwe. U autobusu nisam mogao da se suzdr`im nego zapevah stihove kraqa Nikole, Pohvala Zeti,

[to god je Srpstvo imalo slavno,
Imalo sveto, imalo glavno,
Nije li Zeta to odnihala ?
Zeta je Srpstvo sve osnovala!
Na zetskoj wivi niklo je prvo
Srpskih vladara vladarsko drvo!
Od Vladimira pa do Ivana
Sve {to je Srba i srpskih strana
U hlad je ~udnog drveta bilo
I kolo srpskog jedinstva vilo!
Junake, vojvode, kraqeve, bane,
Careve na{e, na{e `upane,
Svece, kwa`eve i dr`avnike,
Zakonodavce i sve{tenike -
Sve Srpstvu Zeta dala je mila,
Zeta je leglo srpskijeh sila!

            Jedan u autobusu mi je pitao jesam Srbijanac, reko sam da sam Srbin, on mi odgovori na ne prvociram sa ~etni~kim stihovima. Ne se}am se da li sam zavr{io.

            ^im smo iza{li krenuli smo kroz Cetiwe. Nismo pre{li mo`da ni sto metara kada nas je zaustavila milicija. Legitimisala nas je, gledala moj ranac, Bili su zaprepa{}eni kada su mi videli britvu, pitali su me da li imam kamu. Rekao sam da nemam. Skrenuli su nam pa`wu da ne prvociramo. Nismo znali {ta da im odgovorimo. Dok smo se {etali videli smo kafi}. Pitali smo da li je slobodno I da li mo`emo ne{to da popijemo. REkao nam je, pretpostavqam ili gazda ili konobar da je smena. To je zna~ilo da nema ni{ta od pi}a.

            Do{li smo do manastira. Prekrstili smo se bili smo vi{e uzbu|eni I Radojko I ja, nego u Ostrogu. Mo{ti Sv. Vasilija tamo po~ivaju vekovima, od nikoga ne uznemiravave, a telo ovog srpskog kraqa stiglo je skoro u otaxbinu. Prekrstio sam se I svaki grob celivao na kolenima. To isto u~ini i Radojko. Odnekud se stvori neki lik u narodnoj no{wi Crne gore i po~e da nam pri~a da su oni Crveni Hrvati kako su to Srbijanci okupirali, kako narod Crnge gore je ratovao posle okupacije 1918. godine jo{ godinama. Spomenu nam nekog Maja. To Maja je bilo mu{ko ime, {to do tada nismo ~uli. Kako je krvavi veliko srpski re`im ~inio zlo~ine po Crnoj gori. Poku{ao sam da mu odgovorim ali je on meni upadao u re~ i da mi se unosi u lice. Tutor u hramu nas je opomenuo, mi iza|osmo napoqe, a onaj besomu~nik krene za nama. Na momu primedbu da je to dedovina kraqa Aleksandra, a Podgorica rodno mesto velikog `upana Stefana Nemawe, opsova nam majku, a za majku Stefana Nemawe re~e da je bila kurva koja se tu slu~ajno porodila. Uskoro su se pojavili drugi qudi, pa je krenuo za wima. Plan da posetimo dvor i sve ostalo na Cetiwu, smo batalili.

            @eleli smo {to pre da odemo. Kada smo u{li u voz, bili su sa nama neki momci koji su studirali u Beogradu. Po~eli su da nam pri~aju bajke o sebi. Nismo mogli da slu{amo. Kako je bilo ve~e oti{li smo u drugi kupe da spavamo.

            Znalim smo da na{a noga vi{e nikada, nikada ne}e kro~iti na Cetiwe.