Срби и Срби илити

грађански рат 41 – 45 после 50 година

          Једна од највећих трагедија српских била је грађански рат између Срба и Срба од 1941. до 1945. године. Док су на територији целе бивше Југославије текла српска крв од оних који су у томе видели добро, на том истом простору одвијао се грађански рат између партизана и равногораца. Наравно било је православних Срба у усташама и то кажу 14 посто. Срби муслимани били су такође у усташама и муслиманској милицији. Усташе и комунисти су сарађивали за време рата. Како, зашто и колико није тема овога рада.

            У Недићевој Србии међутим број војски је био много већи. Били су ту Недићеве страже, градска, пољска, гранична и специјална полиција, четници Косте Пећанца разне војске међу којима у Српски добровољачки корпус ткз. љотићевци. Борба између њих и равногораца и партизана је била безпоштедна. Сами седам припадника СДК које су партизанима пали у руке остало је живо. Све остале су поубијали. Ништа мањи сукоб није био између равногораца и СДК.

            После рата паризанска УДБ- а је убила рођеног брата Димитрија Љотића Јашу. Тако да грађански рат је продужен и даље. Партизани су убили у емиграцији и бившег раногорца Драгишу Кашиковића и кћерку његове жене из претходног брака Иванку Милошевић која је имала 8 година са преко 50 убода ножем.

Како се ова прича одвија 90 – тих година 20. века у Какову метоху манастира Хиландара између бивших партизана, добовољаца и равногораца то сам морао у уводу да објасним њихов однос у току рата и после.

Наиме, то је била недеља по Васкрсу. Одржана је литургија. После литургије кренуло је међусобно упознавање људи који су били на њој. Било је много старијег света, преко 70 година. Један од њих је изговорио наглас реч ДРУЖЕ. Други дека му је на то пришао и поздравио се и рекао да је и он ДРУГ. Стајао сам поред њих. Тада се десило нешто, мени не очекивано!

Они су се руковали и изљубили. За другог друга нисам знао ко је био, а за првог сам знао да је био добровољац - љотићевац. После, руковања, љубљења и суза, мало су се прибрали. И кренуо је разговор. О томе како се другови данас ретко срећу, па како су се сви одрекли другарства. Мало сам се удаљио од њих. Било ми је непријатно да их прислушкујем. Пришао сам групи људи, са којима је стајао други друг. Схватио сам да су то људи из амбасаде, конзулата и да je други друг сигурно био партизан у рату. Његови су пријатељи коментарисали да је деда нашао неког ратног друга партизана и да сада има са ким да се до миле воље исприча. Сви су се жалили како их гњави са својим партизанским причама. О томе како је било, како је време проводио, како су живели, како су спавали, шта су јели и слично. Више је причао о томе него о борбама. Пошто су све те приче знали скоро напамет биле им је досадно да их слушају. Ипак, он је био првоборац, носилац бројних одликовања и нису се тек тако могли оглушити о његове молбе.

Настојао сам да делујем не заинтересовано као неки Грк или неко трећи, ко не разуме шта они причају. Нисам се усудио да им контактирам нити било шта да учиним што би њих навело да ми се обрате. Желео сам да останем по страни по сваку цену.

Два друга су наставила да причају у пријатном тону. Саакоме од њих оцртавала се радост на лицу! Сијали су од среће и радости, што си срели свога ДРУГА. Нисам се усудио да им приђем и да слушам шта причају. То су биле њихове теме. Теме људи који верују да су после деценаија срели свог непознатог ратног друга.

У једном тренутку им је пришао трећи дека. Обратио им се са Помаже Бог браћо Срби. Имао сам прилике да га упознам. Био је код Драже Михајловића и ратовао је у Шумадији. Када су сви равногорци прешли у Босну прешао је и он. Али се није вратио у Србију већ је отишао на Запад. Спомињао ми је да је знао Калабића, Раковића, Ајдачића и још неке команданте. Наравно, срео се и са Чичом неколико пута.

На сам помен БРАТЕ оба два друга су променила израз лица. Један га је упорно називао издајником, а други гибаничаром и егласким плаћеником. Брат Србин им није остао дужан тако да се ова сцена мени учинила веома тужном, да после неколико деценија, они још нису спремни један другом да пруже руку. Али је након тога разговор између два друга посао живљи и гласнији. Причали су о томе како су се тукли – ратовали са ђиканима, како су звали равногорце.

Нико ни од групе Збораша није прилазио двојици другова. Пустили су их да се испричају. Био је то за њих сусрет ратних ветерана који су имали своје приче о којима они углавном ништа нису знали, а нису као ни партизанска група имали жеље да нешто више сазнају. Срби су Срби и када су партизани, добровољци, равногорцци.

Но, после извесног времена на њиховм срећним и озареним лицима, почео је да се осећа умор. Партзана су позвали његови да дође јер треба да крену. На лицима оба два друга појавиле су се сузе, сузе које су одавале радост што су се срели, упознали и лепо испричали, Када су се загрлили сузе су прешле у гласни јецај. Стајали су тако неколико минута загрљени. Тада су се упитали где су ратовали. Један је рекао да ратовао углавном на Јастребцу, до Копаоника, а други да је ратовао у Мачви и Шуимадији. Тек тада су се један другом представили. Иако сам чуо њихова имена и презимена, нећу их саопштити. Мислим да је то за причу небитно.

На крају су растајући се друг добровољац је почео да пева:

Мртви нисте о друзи мили,

Још се чује ваш громки глас,

Ваш дух силни у нама живи,

Ваша душа лебди изме нас.

Тако су се растала два друга, а да до крај нису сазнала којим војскама у рату припадала. Да нису сазнала да су у рату пуцала један у другог.

Срели су се као људи, као Срби, православци, као људи без идеолошког предзнака. И … Ни једна лоша реч није пала између њих, грлили су се љубили ко браћа најрођенија која једног поштују до краја и без остатка. Растали су се у највећој могућој љубави.

Ах, за крај само да напоменем - један Титов народни херој и један просветар у Српском добровољачком корпусу.

По томе сам трајно запамтио тај дан проведен у Какову у метоху манастира Хиландара.