Помаже Бог драга браћо и сестре! Помаже Бог по 33 – ћи пут на парастосу човеку, и то каквом човеку, првом човеку који је после слома редовне војске Краљевине Југославио, наставио на тлу своје државе герилски или српски речено четнички рат

Парастос по 33 – ћи пут у Сремским Карловцима, у српској Кареји, српске Свете Фрушке горе. То је нешто чиме ретко ко може да се похвали. Оно што треба истаћи је да ни 2020. године у време изолације због короне, није прекидан континуитет. И тада смо одржали парастос, чак и тада ...

Тридесет и три године за редом да се даје парастос, без прекида – тај и такав континуитет нису одржали и немају чак ни они крајеви који су већим делом Другог светског рата били под влашћу генерала Михајловића и његових снага. Дакле, тамо где је та традиција најјача.

Када говоримо о чича Дражи и његовој војсци у Отаџбини, једна чињеница непобитно стоји: он није имао војне формације у Војводини. Колико год то изгледало чудно то је истина. На питање зашто их није било, то је већ теже наћи одговор. Да ли нам је недостајало храбрости, да ли нам је недостајало организационих способности, да ли је узрок томе равница, као непогона географска целина за четничко ратовање, да ли нам је недостајала традиција четничког ратовања или нам је недостајало нечег другог тешко је одговорити. Следбеника Дражиних и онога што је он представљао је била у сваком месту, али су они некако остали изоловани и не повезани. На питање зашто у Војводини није било Дражине војске, одговор ће дати једнога дана, надам се довољно одговорни и непристрасни историчари.

Међутим, када се треба сећати и памтити, ту ми Срби из Војводине не сумњиво имамо првенство. То сведочи о нашој, Војвођанској култури, култури сећања и памћења. Нашој култури да памтимо и чувамо од заборава оне Србе који су својим делом обележили своје време и уткали себе и своје дело у идентитет српског народа. Тако смо сачували и наставили да изграђујемо у Војводини, односно у некадашњој Аустрији, касније Аустро – Угарске, култ Срба свеитеља Немањића, Лазаревића, васкрсли култ Светог краља Јована Владимира Дукљанског, а култ Бранковића, који је настао на нашем тлу наставили да негујемо. Шта више по први пут су се у једном манастиру нашле фреске Срба светитеља из разних династија (Крушедол, Бођани, Српски Ковин). Све њих ми смо објединили у један појам, појам Небеске Србије. Прву представу Небеске Србније урадили су Христифор Жефаровић и Месмер у 18. веку. Ми смо оснивали српске школе, српске гиманзије, током 18. века, од којих су неке као нпр. Богословија и Гимназија у Сремским Карловцима очувале свој континуитет до данас. Касније смо основали Матицу Српску и Српско народно позориште. Шта је то у нама што нас чини таквима? У конкретном случају шта нас је навело да 33 године за редом дајемо прарастос Дражи Михајловићу.

Управо данас, овим поводом, настојаћемо да дамо одговор на то питање. Каже се да то чинимо зато што је био Србин. Срби су били и Недић и Љотић и Коста Пећанац, наведимо оне који су били његови савременици, па им парастосе не дајемо.

Каже се да то чинимо јер смо антикомунисти. Антикомунисти су били и Велибор Јонић, Владимир Велмар Јанковић, Димитрије Најдановић, па их ни не споменемо.

Каже се да то чинимо зато што је био борац против нацизма. Па било је и међу партизанима оних који су се искрено борили против нацизма, па их не помињемо него са гнушањем одбацујемо.

Дакле, Дража Михаловића је био много више од свега тога. Да, био је борац против нацизма. Тренутак који је он изабрао да настави оружану борбу је онај тренутак када је Хитлер био на врхунцу своје моћи и одмах пошто је покорио његову отаџбину. У том тренутку скоро све Европске државе или су му биле савезницв или су биле покорене. Подсетимо се да му је највећа држава Евроазијског простора СССР, био савезник. Неколико година пре напада на Југославију Хитлеру су Енглеска и Француска, нудиле савез, што је Хитлер одбио. Дакле, највеће силе који су контролисале скоро целу планету, тражиле су и молиле Хитлера за савез, а он их је одбио.

Па ипак усуђујем се рећи да је то само делимичан разлог зашто га славимо и обележавамо.

Оно што је била Божија воља, је да он не падне у заробљеништво. Друго, он је отишао на Равну Гору, да настави борбу. Али он је тиме остао веран својој заклетви. Заклетви, коју је положио и којом се заклео на верност Богу, краљу и отаџбини. Он ју је испуњавао најбоље што је знао и умео. Можда је некада негде могао да поступи боље, али то не утиче на смисао његове борбе. Спасавао је и несрећне пилоте који су између осталог бомбардовали његову отаџбину. Дакле, он није био неко је уско национално орјентисан.

Када га је краљ позвао да се придуржи партизанима, он је одбио. Зашто? Да, стварно, зашто је то учинио. Зар тиме није погазио заклетву дату краљу. Пазите он се заклео на верност Богу, прво Богу, па онда краљу тј. ономе који оличава државу и њен суверенитет и на крају отаџбину као баштину са свим њеним традицијама, свом њеном прошлошћу, њеним територијама и слично. Дакле, он тај захтев није могао да прихвати.

На крају али не и последње по значају. Он је могао да побегне из Отаџбине и да остави своју војску и свој народ. Он је то одбио. Одлучио је да остане, свестан до краја да води са земаљске стране, игубљени рат. Да ће крај његове борбе бити његов гроб. Али ...

Сетимо се стихова Чика Јове 3. маја,

Јесте, јесте браћо драга,

ти гробови нису раке,

Веч колеквка нових снага.

Он као војник није хтео ни могао, ни смео да остави свој народ и своју војску. То би био кукавичлук. Оставши у својој држави и доживевши своју велику среду, доживео је и свој велики петак, да би једног дана умревши као Христос, чекао и дочекао свој Васкрс.

Тај свој Васкрс, доживљава ОВДЕ, ПОРЕД СРПСКЕ АТИНЕ – НОВОГ САДА, У СРПСКОЈ СВЕТОЈ ГОРИ, СРПСКОЈ КАРЕЈИ, СРПСКОМ ХИЛАНДАРУ, У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА.

КАКО СМО РЕКЛИ ПО 33- ЋИ ПУТ.

Амин.!