Da li dragi moji ~itaoci jo{ pamtimo, razumemo, re~ po{tovawe. Da li ona u nama budi neke emocije, neka se}awa, na qude, neke qude, na neke doga|aje, na … bilo {ta i bilo koga?

            Da li …

            Ispri~a}u Vam pri~u o jednom primeru po{tovawa koje sam li~no do`iveo, Za istinitost ove pri~ mogu da Vam garantujem ako Vam to ne{to zna~i.

            Tamo negde oko 2010. godine u jednom gradu u centralnoj Srbiji, onome {to je spadalo u Beogradski pa{aluk, samo wegove ju`ne delove, de{ava se radwa ove pri~e.

            Bila je godi{wa skup{tina jednog od Ravnogorskih pokreta. Moj prijateq i ja nismo pripadali tog grupaciji. Pripadali smo jednog drugoj, ali tako|e Ravnogorskog pokreta. Na ovu skup{tinu smo do{li kao dobri gosti, pozvani da svojim prisustvom poka`emo, ako nismo isti, to ne zna~i da ne mo`emo da sedimo zajedno.

            Skup{tina ko skup{tina, odradili smo ceremonijalni deo, odredili su radni deo, pre{lo se na glasawe i preostalo vreme smo imali slobodno, da pro{etamo.

            Imali smo i moj prijateq i ja uniforme na sebi, On pripadnika Ravnogorskog pokreta, moja malenkost pripadnika Gorske garde. To je ona Gorska garda koja nastavqa tradicije jedinice kojom je komandovao vojvoda Nikola Kalabi}. Dok smo i{li ulicama grada, sa doma}inima, izazivali smo razli~ite reakcije. Dok smo se {etali naleteli smo na Prleta iz serije Otpisani, odnosno Dragana Nikoli}a, on je sagnuo glavu i samo protutwao kroz nas. Na dobacivawa koja su jasno slala poruku - `elimo da razgovaramo nije bilo ni{ta. On je samo pro{ao.

            Na{i doma}ini su pripremili koktel ali je kod nas iz Vojvodine glad nekako bila ja~a, nego `e|. Nas dvojica smo krenuli da ne{to pojedemo. Uskoro smo nai{li na jedan restoran i kako je bio otvoren, u{li smo unutra.

            Kada smo u{li u uniformama sa kokardom na glavi,  izazvali smo tajac i svi prisutni su nas fiksirali, kao da vide vanzemaqce. Sre}on u restoranu nije bilo mnogo qudi, pa smo mogli da sednemo dovoqno daleko od znati`eqnih pogleda. Konobar je onako iznena|en pri{ao na{em stolu. Nije znao {ta da o~ekuje. Pozdravili smo ga sa

• Poma`e Bog!

On nam odgovori

• Bog Vam pomogo!

Otvorili smo menije i gledali cene i vrste pi}a i hrane. Naru~ili smo dve doma}e kafe i dve kisele vode, Po{to je bio post, naru~io sam pe~urke i salatu od paprika, dok je moj prijateq naru~io ribu.

Konobar je oti{ao i preneo naruxbenicu, u kuhiwu, doneo nam kafe i kiselu vodu, a potom oti{ao i seo za sto na kome je sedeo i kada smo u{li.

Nas dvojica smo po~eli da komentari{emo lokal koji je bio ~ist, uredan, sa belim ispeglanim stolwacima. Tako|e su i bele salvete odavale utisak ~isto}e i dostojanstva lokala u koji smo u{li.

U jednom trenutku moj prijateq naglas zatra`i od konobara da isprazni pepeqaru, Oni se kao zbuni{e ne znaju {ta je pepeqara. Na kraju su ipak razumeli, spomenuli smo pikslu.

Tako je nekako krenula komunikacija izme}u nas i doma|ina. Pitali su nas ko smo, {ta smo, {ta predstavqamo, odakle smo, za{to smo tako obu~eni, za{to su nam uniforme razli~ite. I sl. Razgovor su vodili uglavnom sa mojim bratom ~etnikom, dok ja nisam ba{ goreo od `eqe da razgovaram.

U jednom trenutku postavi{e nam pitawe da li koga poznajemo u wihovom gradu. Moj brat je odgovorio da poznaje qude iz pokreta. Wih niko nije znao, oni su za wih bili marginalci, potpuno nebitni za grad, za sredinu, za pam|ewe.

- A vi ili ti, drugi, {to }uti{, kako da ka`em, da li nekoga zna{? Upita{e direktno mene.

Razmi{qao sam trenutak - dva i rekoh im ime mog kolege, sa kojim sam tada radio u Ni{u. Kada sam izgovorio wegovo ime nasta tajac. Dve muve su se ~ule u restoranu. Mogle se ~uti i jedna ili dve ose ili p~ele koje su tako|e bile u lokalu. Iako je u restoranu bilo qudi koji nisu u~estovali u razgovoru, wihovo }utawe je bio o~igledan dokaz da su na{ razgovor ipak pratili. Pro{ao je sigurno minut dok gospodin koji mi je postavio pitawe nije progovorio

• Koga si rekao da zna{?

Ponovio sam ime i prezime, Rekao sam ko je, {ta je, gde radi. Bili su u {oku. Nisu mogli nikako da prihvate mogu}nost da je takvog ~oveka poznajem. Opet je nastao tajac ali je po~elo i poluglasno komentarisawe. Onda je gospodin uzeo mobilni u ruke i nazvao, govore}i

• Sve se mo`e proveriti.

Ukqu~io je spikerfon, tako da su svi u Sali mogli da ~uju razgovor. ^ulo se u po~etku kako zvoni telefon da bi se u jednom trenutku ~uo, meni tako dobro poznat glas mog uva`enog kolege sa posla.

• Izvolite, ko je to, ko treba moju malenkost. Odjeknulo je sa mobilnog telefona.
• Po{tovani profesore, pardon direktore, izvinite {to Vas uznemiravamo i remetimo Va{ podnevni mir. Nemojte se qutiti, Kako ste, {ta radite?
• Nema problema {to me zovete, ne quti se Va{ drug na Vas. Hvala na pitawu, dobro smo i ja i svi moji u ku}i, a jo{ boqem se nadamo. Kako si mi ti dragi dru`e? [ta ima novo kod Tebe? [ta se radi? Kakva Vas je muka poterala pa zovete starog profesora, Va{eg biv{eg direktora?
• Mi smo dobro dru`e direktnore, Drago nam je da ste dobro. Ovde je jedan ~ovek koji tvrdi da Vas zna, kako ste rekli da se zovete?
• Dodar dan dragi profesore, kako ste, {ta radite? Progovorio sam. Evo do{ao sam u Va{ grad, Sedim ovde u restoranu i razgovaram malo sa Va{im sugra|anima, Pitali me koga znam, pa sam spomenuo Vas.
• Oooooo, de si moj mladi kolega, Kako si, {ta radi{, {ta ima novo kod Tebe, Slu{ajte to je moj kolega sa posla, Dobar, po{ten i ~estit ~ovek. Nemojte da mi se po`ali na Vas. On je Srbenda, voli svoje srpstvo i to jasno i toga se ne stidi. Izvini {to tvoj kolega ne mo`e puno da pri~a ali imam ovde neke goste i ~ujemo se i vidimo.

Tako se zavr{io na{ razgovor. U restoranu je nastala ti{ina i svako se vratio svome razgovoru. Nas dvojicu vi{e niko nije ni{ta zapitkivao. Mi smo nastavili da ru~amo i da pri~amo za sebe. Niko nam vi{e ni{ta nije dobacio, niko vi{e nije obra}ao pa`wu na nas. Kada smo uskoro pojeli i popili naru~eno, odmorili se, pozvali smo konobara da platimo. Konobar je do{ao, mi smo ga pitali koliko smo du`ni, koliko treba da platimo? On nas je pogledao odgovorio nam.

• Niste ni{ta du`ni. Prijateqi Na{eg profesora i direktora, koji do|u sa strane nisu du`ni ni{ta.

[okirao nas je wegov odgovor, mi smo insistirali da platimo ali on je uporno odbijao da to u~ini. Tada se ume{ao i ~ovek koji je sa nama vodio razgovor i zvao mog kolegu na telefon. Rekao je da ni{ta ne brinemo i da nema potrebe da se hvatamo za nov~anik.

Na moju izjavu da mi nismo giban~ari koji `ele bilo gde da se ogrebu, da bilo gde ostavqaju dugove, oni su upono ponavqali da ne treba da platimo JER SMO MI PRIJATEQI WIHOVOG PROFESORA I DIREKTORA.

Videv{i, shvativ{i da nam ne dozvoqavaju da platimo mi smo se sa wima pozdravili i iza{li napoqe. I do tada sam po{tovao i cenio mog kolegu profesora, a od tada …

H

                                                            H           h

            Kasnije sam u nekoliko navrata, kada se raspravqalo o po{tovawu naveo primer mog uva`enog kolege zbog koga, kada sam dokazao da sam mu prijateq, nisam platio ni{ta u restoranu. Reakcije su bile razli~ite, od onih koji su govorili da za tako ne{to nisu ~uli, ~ak su mislili da ih la`em ali mi to javno nisu rekli. Drugi su govorili, da je on konobaru rekao da nam ne naplati da }e on da plati. Na to sam odgovarao, da tako ne{to nisam ~uo preko telefona. Pa sve do jednog razgovora telefonom koji se zavr{io pitawem

• I {ta je tu po{tovawe?

Odgovorio sam „Ni{ta“ i zavr{io razgovor.

Ovo je kraj teksta, a ne spu{tawe slu{alice. Ovo je moja pri~a o tome {ta je po{tovawe u praksi, a ne u teoriji.