Била једном тројица комшија. Један је волео спорт, брзе моторе и оно што већ иде уз то. Други је волео лепу књижевност, уз пут Аристотела, Платона и слично. Е трећи је волео и једно и друго али је волео и цркву. Постио је, причешћивао се, читао Николаја, Јустина, Берђајева, Достојевског, Розанова, Соловјева, Леонтјева и слично. Једно дана ко и сви људи, они умру. Овај трећи тумара по рају тражи комшије. Кад види другог у паклу.

- Шта радиш ту мој комшија?

- Ево печем се,

- Па што не позовеш некога да ти помогне?

- Зовем оне чија сам дела читао али су они још испод мене. Помоли се ти за моју душу.

- Добро хоћу.

Пошто је волео своје комшије реши да потражи оног спортисту. Кад оно и он у паклу.

- Па комшија откуд ти ту, да ли и ти неког дозиваш.

- Дозивам комшија али само чујем неко удаљено шуштање.

Помоли се за мене.

. - Не брини, помолићу се.

Ето сањах ноћас ову причу. Баш ме је зачудила.